Ученик седмог разреда Урош Петровић освојио је трећу награду на литерарном конкурсу коју су расписали ЈКП „Водовод“ Ужице и Регионални центар за професионални развој запослених у образовању Ужице поводом обележавања Светског дана вода.
ВОДА У БОРБИ ПРОТИВ ВИРУСА
Вода је, кажу, извор живота, највеће богатство ове планете. Зато је наша обавеза да је сачувамо, бринући о њеној исправности и штитећи је од загађења. У прошлости, значај воде био је можда и већи, људи су веровали да је то лек који спасава. Честа су сведочанства наших предака о њеној снази и вредности за људско здравље, па тако њена важност и данас често има значење и саме победе над смрћу. Њеним пресахнућем или непоправљивим загађањем, нестао би наш живи свет.
Савремено доба, онакво какво је данас, пуно је опасности и недаћа, што, пре свега, угрожава љуске животе. У последње време, хара крајње опасан, смртоносан вирус пред којим су многи поклекли. Страх се увукао у животе људи, изгубила се радост живљења. И баш у овим страшним временима, снага воде, њено исцелитељско својство, опет буде наду у човеку или бар пружају неку врсту сигурности за савлдавање тешке ситуације у којој смо се нашли. Реч је о томе да је чистоћа коју вода омогућује, јер је сама хигијена заснована на њој, један од основних видова борбе против пошасти, а коју ми тренутно имамо у руци. Чак и вакцине, које се праве као једини спас од пандемије изазване вирусом, у себи имају бар кап те воде. Вода је та која снагом својом уништава све нечисто и зло. Поглед на прелепе, огромне, водене површине зна да умири узбуркано човеково срце и психу. Она пружа спокојство и мир. То нам је сада преко потребно да би успели да победимо у борби која се води у целом свету. Зато имам потребу да кажем да и најмања кап воде која се налази на латици цвета у виду јутарње росе или благог пљуска кише, велика је као највећа планина, а њена снага јача је од најснажнијих ветрова који руше све пред собом.
Никакве бране не могу зауставити природну снагу, јер вода од настанка света па до данас чини човека оним што јесте. Она је сама срж човековог тела. Као некад, и данас она је та која човека спасава и као лек, и као смирај и као почетак. Јер баш то њено својство непрестаног кретања јесте одговор на сва питања. Она кружи у природи и зато је неуништива. Стално треба подсећати да је део свега што постоји. Зато је треба чувати, јер тако негујемо и штитимо и себе и друге.
Урош Петровић
VII разред
ОШ „Миодраг Миловановић Луне“