Ученици четвртог разреда из Рибашевине су реализовали током претходног месеца
пројекат: Рујанско четворојеванђеље. До четвртог разреда су успели да овладају
дигиталним вештинама које су им помогле да успешно реализујемо неке пројекте и да
истраже неке интересантне теме. Културна баштина, културно наслеђе или културно добро
подразумева добра која су наслеђена од претходних нараштаја али и она која настају у
садашњости и имају специфичну вредност за људе и треба да буду сачувана за наредна
покољења. Са тим сазнањем ми смо одлучили да детаљније истражимо Рујанско
четворојеванђеље, прву штампану књигу у Србији која је штампана 1537. године, и то у
манастиру Рујан који се налази у нашем непосредном окружењу (то је и био један од
главних разлога,да упознамо и сазнамо шта се све то вредно налази у нашем крају а да ми
не знамо). Пошто је наше одељење малобројно, одлучили смо да се не делимо на групе
него да заједно долазимо до битних информација ,користећи интернет али и штампане
материјале дошли смо до следећих података:
а) Рујанско четворојеванђеље је прва штампана књига у Србији и дело је монаха Теодосија
који је био монах у манастиру Рујан,у селу Врутци,недалеко од Ужица.Штампано је
1537.године словима ћирилице са српско-словенском рецензијом на 300 листова. Запис на
последњој страни књиге је: „Трудио сам се о овоме ја грешан, убоги умом а богат
грехом, и Христу слуга, монах Теодосије. О овоме молим се браћо вама, или ви који будете
читали, или прештампавали, исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није
писао Дух свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава
свршитељу Богу, Амин“.
б) Монах Теодосије не даје више података о себи, тако да се не зна ни где је научио
вештину штампања (век после Гутенбергове прве штампане књиге), ни ко му је помогао,
ни колико дуго је рађено на припреми књиге за штампу. Видљиво је надање монаха
Теодосија да књига сведочи о подвигу и да остане поколењима. Таква врста подвига била
је ретка у оном времену, поготову у оквирима турског царства (био би то тада подвиг и у
многим европским државама).
в) Најзаслужнији за откриће књиге је Павел Јозефа Шафарик који је књигу представио
1842.године у Прагу и то на чешком језику, а не на немачком на коме је највише писао.
г) О Четворојеванђељу из Рујна писао је и Вук Караџић; он је 1857.године у петом броју
Српских новина записао: „За мене је и за све Србе у данашњој Кнежевини Србији
најзнатније оно Јеванђеље што је штампано у Рујну, у нахији ужичкој.“
д) И тада и касније о Рујанском четворојеванђељу, техници његове израде а посебно о
зачају те књиге за српску и европску културу, писали су бројни аутори: Ђура
Даничић, Драгиша Лапчевић, Феликс Каниц, Дејан Медаковић, Новак Живковић…
ђ) Сачувано је пет примерака Рујанског четворојеванђеља. Први комплетан примерак се
налази у Прагу, у колекцији старих књига Павела Јозефа Шафарика.Други примерак је у
Санкт Петербургу, у библиотеци М.Е.Салтикова-Шчедрина, који је 1859.године
библиотеци продао Вук Караџић заједно са још једанаест рукописних и штампаних
књига. Трећи непотпун примерак од 92 листа чува се у архиву САНУ.
е) Познато је да је један примерак књиге чуван у Народној библиотеци у Београду
(изгорео је у пожару приликом бомбардовања Београда 1941.године);
ж) После 450 година,поводом обележавања јубилеја од прве штампане књиге у
Србији,1987.године објављено је прво фототипско издање Рујанског четворојеванђеља.
з) Те исте године,1987.наш чувени писац Љубомир Симовић оставио је „Запис на
манастиришту у Врутцима“ (годину дана пре тога отварањем бране „Врутци“ потопљено
је место где се налазио манастир Рујан а тек 2003.године почиње обнова манастира и
2006. године,после 470 година,опет почиње монашки живот у манастиру Рујан, саграђеном
на простору изнад бране):
„Године 1537.
Овде се дизао Рујански манастир,
Ватре су у његовим конацима давно згасле,
Конаци одавно изгорели и срушени,
Темеље и путеве давно појела трава.
Све оно што сведочи да је постојало,
И да је било свето, место ово,
Није ни стуб ни камен,него СЛОВО“.
На крају пројекта ученици су били задовољни забележеним подацима. Пројекат им се
веома допао па смо га продужили за још један час када су они ликовним путем
представили Рујанско четворојеванђеље. На крају су сами извршили анализу успешности
овог пројекта. Закључак је био да су сазнали много чињеница о којима нису имали
појма,да су се сви трудили својски и да су најпоноснији на податак да се прва књига
штампала, у Србији, баш у њиховом крају. Напоменула сам им да постоји и Каранско
јеванђеље које је писано у Карану 1608.године и да могу и сами на интернету да потраже
податке о томе. Остали су затечени чињеницом колико вредних средњевековних књига је
било у нашем крају.
Марица Вукић
